Зашто нам је шверц у крви?

 Kријумчарење је свој процват у Србији доживело деведесетих година, када се, према подацима Управе царина, готово 75 одсто становништва које живи уз границу бавило неким видом шверца. Разлог је био јасан, тадашње егзистенцијалне потребе тешко да су могле да буду задовољене у земљи под санкцијама.

Међутим, блискост Срба са шверцом, према речима социолога Ратка Божовића, досеже много раније. ''Од турских времена увек смо налазили рупе у закону, а међу и њима је и како да пренесемо неку робу. У нашој нарави је да шверцујемо, али уверен сам да би све то било вероватно у мањем броју да је држава уређенија'' сматра Божовић. Без сумње, на шверц су утицали догађаји деведесетих. Ту на сцену ступа довитљивост Срба која је увек била на завидном нивоу. Па се усред највеће немаштине из Кине доносила текстилна роба, паковали су се и телевизори, а да се храна у гепецима товари из Мађарске и даље је неуништива навика. ''Ми смо навикли да нам теже пада ред него неред, али и да на лак начин дођемо до бољитка'' примећује Божовић.

Да је шверц код Срба ушао у крв потврђује и социолог Драган Коковић, који указује да је до тога дошло због развијене културе сиромаштва. Ситним шверцом се највише баве људи који су сиромашни, а то им је, како они виде, неки вид преживљавања. Међутим, шверцом се баве обично нерадници који мисле да не могу да зараде легалним токовима, указује Коковић. Он објашњава и да бављење шверцом зависи од поднебља. ''Експанзија шверца долази онда када су велике кризе, у земљама у којима је криза, највише економска'' закључује он. Ову тврдњу потврђује и чињеница да деведесетих, у "златно доба" шверца у Србији, гранични прелази готово да нису имали путника који нешто није кријумчарио. Грађани су свако мало одлазили пут Италије и Мађарске, а с друге стране гране чекале су их породице и деца која су знала шта стиже: нове конзоле за видео-игре, телевизори, домаћице су се радовале есцајгу из Румуније, али није изостајало ни бензина, боца гаса, разних техничких апарата. Лекови и гардероба били су обавезан асесоар, али не на путовања, него са њих. Како за "Блиц" кажу у Управи царина, у то време била је уобичајено да се на граничним прелазима чека и по 10 сати, а карактеристично је било то што је готово пет пута више аутобуса пристизало у Србију него данас. То су били аутобуси, шопинг туре којима су људи доносили ствари за личне потребе и мали део за продају, како би подмирили трошкове путовања, наводе у Царини. Данас се много мање становника пограничних области бави кријумчарењем.

Према подацима Управе царина, између 10 и 15 одсто, а онима који то чине, шверц је постао - занимање. Кријумчари су постали професионалци, али се у тој групи ретко појављује неко нов - сви они вуку корене још из деведесетих. Данашњи шверцери не раде то из егзистенцијалних разлога, већ их занима стварање профита, због чега се окрећу платежнијим врстама робе, објашњавају у Царини. Ако је некада правило било да кријумчар дроге не користи као камуфлажу децу, старе или особе са инвалидитетом, то данас више није случај, примећују у Царини. Да су трауме можда ипак остале показује детаљ са путовања наших репортера који су на малом граничном прелазу улазили у Румунију. ''Што, шта вам треба оданде?'' питали су сумњичави Румуни. У "само туризам" тешко су поверовали.

Трикови шверцера

На важном задатку сваки шверцер стрепи да ли ће га одати рупа у гепеку, претрпане преграде возила, чудне шупљине у аутомобилима. Често забораве на своје гестове и мимику. Како објашњавају у Царини за "Блиц", понашање кријумчара такође може бити разнолико, па тако неки узимају седативе како би остали смирени у сусрету са царинским службеницима, док други чак ни тада не могу да сакрију нервозу.

''Дешава се да глуме незаинтересованост, па зевају или се протежу, али кад почне детаљна контрола, мења им се расположење, па постају раздражљиви и насртљиви. Некада их може разоткрити и нека нелогичност, попут оне да се у зимском периоду возе у аутомобилу без грејања и очигледно смрзавају јер су обучени као за излазак на снег. Потом се испостави да грејања у аутомобилу нема јер се уместо њега у инструмент-табли налази шверцована роба'' кажу у Царини. То је само део трикова кријумчара како би избегли да њихова роба буде откривена.

Они који се баве кријумчарењем забрањених супстанци, али и цигарета, највише обраћају пажњу на прикривање мириса у возилу. Тако шупљине и тајне бунекере у којима покушавају да прошверцују робу премазују разним смесама јаког мириса не би ли заварали њух царинских паса. Трагови алеве паприке у возилу цариницима су сигуран знак да кријумчар покушава да заташка мирис наркотика. У ту сврху се такође користе и лимунска киселина, кафа и бибер. Сумњива може бити и употреба миришљавих јелкица, као и присуство специфичног алата који може послужити кријумчару за прављење тајних преграда и разне преправке да се сакрије роба, кажу наши саговорници. 

Флаша по флаша горива

"Живот деведесетих био је такав да је шверц изгледао као једини начин да зарадим и прехраним породицу. А и када видиш да сви шверцују без проблема, зашто не би и ти…" Овако за "Блиц" прича Б. Д. (52), Београђанин који се деведесетих бавио шверцом. Инфлација, сиромаштво, овог човека, тада младића, натерали су да с пријатељима једном недељно одлази у суседне земље и доноси храну, пиће, цигарете, али и гориво, тада најважније "злато". Према његовим речима, у земљи је тада шверц био готово легализован. ''Није било особе коју знам а да се тиме није бавила. Сви смо ми били ситни шверцери који су одлазили по групама од троје, четворо, у Мађарску, Румунију, Бугарску и одатле доносили робу која нам је требала. Ишли смо колима, али и аутобусом, док су они велики, "озбиљни" шверцери имали шлепере'' прича наш саговорник. Како каже, шверцовало се готово све, а Србима је најуносније било гориво. ''Одлазили смо колима у Ватин, где су нас чекали Румуни. Онда бисмо из њихових кола источили што више можемо горива у флаше, након чега бисмо ишли на улицу то да продајемо. Гориво које се продавало на улици било је од две и по до три марке и сви су куповали на флаше јер пумпе нису радиле и имале гориво'' каже он.

Истиче да је шверцовање тада било лако "јер се држава с тим није борила". ''Сећам се, дођемо на гранични прелаз. У аутобусу. Идемо из Будимпеште, Софије... Сви шверцујемо нешто. Пред прелаз свако да по 10, 20 марака и скупимо да подмитимо Мађаре или Бугаре да нас пусте са робом. Тада долазимо пред наше царинике, који су тражили да се плати царина по њиховој слободној процени'' указује он и додаје да је проблем настајао онда када Мађари и Бугари на границу пошаљу специјалце. ''Тада нико није могао да пређе границу са робом. Чекали смо по два дана недалеко од граничних прелаза да оду како бисмо ми могли неометано да пређемо границу'' каже.

Према његовим речима, Булевар револуције, односно данашњи Булевар краља Александра био је место где су се окупљали шверцери и продавали "своје производе" од игле до локомотиве. Шверцери који су из Бугарске, Румуније донели цигарете, њих су могли да продају и зараде подоста. На пример, за кутију цигарета у којима је било 50 боксова могло је да се заради 150 марака - прича некадашњи шверцер.