Дунавом и даље вршљају пирати

Кријумчарење и крађа горива на рекама државну касу годишње оштети за више десетина милиона евра.

Речни пирати нису тек реликт прошлости, производ времена када су санкције обликовале економску и политичку стварност Србије. И даље су и те како присутни на нашим рекама, најчешће на Дунаву, и то дуж читавог тока реке, јер је тамо саобраћај неупоредиво интезивнији него на Сави или Тиси. Кријумчари горива данас немају реноме попут некадашњих препродаваца горива, али њихов учинак скупо кошта компаније чији бродови плове око Смедерева, Костолца, Винче, Великог Градишта, Гроцке, Голупца, Сурдука или Богојева. На тим црним тачкама речних траса су и најчешћи напади лопова и кријумчара.

Бродопловци су најугроженији око Смедерева. Крај тог града лопови бродове нападају систематски: приближе се бродским танковима помоћу малих чамаца с јаким ванбродским моторима вукући за собом барже на које смештају украдени плен. У стању су да за собом повуку и до 20 тона горива. На бродове упадају слично као и екранизовани гусари, користећи лествице, куке и конопце. Повремено, не либећи се да то чине и усред дана, улећу и у бродске кабине односећи све вредно што у њима затекну. Криминалци за своје акције користе наменску и специјално дизајнирану опрему попут тестера с веома тихим моторима, које запослени на баржама често уопште не чују.

Процењује се да на Дунаву само током једне недеље буде око 70 посада кријумчара који оперишу од државне границе с Хрватском до Београда, Смедерева и даље. Крадљивци нафте из барже наносе не само велику директну штету компанијама које се баве превозом нафтних деривата већ и ону посредну, подједнако опасну, пошто компаније трајно могу да изгубе вредне и дугорочне уговоре због плаћања пенала када се на месту истовара појаве с мање горива него што је требало да испоруче.

Много начина за махинације

Из Управе царина наводе да крађе горива с танкера у транзиту неупућени често поистовећују с нелегалним претакањем нафте, којом посебно воле да се баве страни бродопловци када зађу у наше воде. У таквим случајевима шверцери купују нафту директно с танкера у транзиту, односно партнерски краду погонско бродско гориво. Нелегално претакање горива је врло једноставно осмишљено. Углавном је све унапред договорено између посаде танкера и кријумчара. У великом броју случајева, како би оправдале губитак горива из резервоара, посаде постављају цигле на њихово дно да би надоместиле изгубљену тежину течности у резервоару или пак у бродске књиге званично заводе потпуно другу количину горива од оне коју су заиста имале. Искуснији до лаке зараде долазе манипулишући подацима из бродских књига, једноставно записујућу да је пређена знатно већа раздаљина од оне коју је брод заправо преполовио.

Није необично ни да се током саме градње речних бродова направе посебни бункери или тајна складишта где се касније крије шверцована роба. Та готово невидљива складишта су посебно омиљена код кријумчара јер их цариници и полицајци врло тешко откривају. Да би у томе успели, уколико посумњају да нешто није како треба, најчешће морају да извуку читав брод на суво и тек онда помоћу скенера установе да ли се и где налазе скровита складишта.

Кријумчари који послују у договору са члановима посаде танкера изузетно су добро припремљени. У појединим случајевима унапред поставе цевоводе на дно реке. Цеви се протежу до обале, а када кроз њих потече „црно злато“, за пријем су већ спремна метална бурад и канистери. Потом се бурад продају шверцерима, углавном локалним дистрибутерима, који нафту прослеђују на црно тржиште. У највећем броју купци ове нафте су пољопривредници и мањи превозници, који се тако горивом снабдевају по далеко нижој цени од оне на тржишту.

Додатни мамац за нелегалне работе посадама представља такозвано погонско бродско гориво, које не подлеже плаћању дажбина, чиме се ствара још једна могућност за манипулацију. Цена тако прибављеног горива на утакалиштима је око 40 до 50 евроценти по литру. Неке процене указују да су на овај начин шверцери у прилици да зараде од 150.000 до скоро милион евра у релативно кратком року.

Само пет чамаца

Речна полиција у борби против шверца и крађе нафте није у завидној позицији: немају довољно чамаца, обучених људи и средстава. Због лоших услова рада неки вероватно немају ни превише воље. Примера ради – мада податак није званичан – на читавих 300 километара тока Саве кроз Србију дежура највише пет полицијских чамаца који би требало да онемогуће шверц и ухвате криминалце. Наравно, надзор речног саобраћаја на Дунаву који протиче кроз нашу земљу, у дужини од 588 километара, још је тежи и захтевнији задатак.

Због лоше опремљености речне полиције није чудо што готово у сваком дунавском рукавцу чучи потенцијални гусарски чамац. Наши речни полицајци на Дунаву опремљени су с три патролна и два десантна чамца, додуше с најсавременијом техничком опремом за снимање и радарима. Царина помаже колико може, врши редовне контроле, али су криминалци одлично обавештени и организовани тако да углавном успевају да избегну замке. Шверцери користе и најсавременију радио-опрему како би шпијунирали комуникацију полицајаца, остајући тако бар корак испред њих. Уз то, цариници и полицајци на реци су изложени великој опасности јер су кријумчари и лопови све агресивнији и безобзирнији, не либе се да употребе ни ватрено оружје. Нису ретка озбиљна пушкарања између њих и полиције, или пак с посадом бродова. Забележени су примери и да су криминалци упадали на бродове, везивали посаду или их закључавали у кабине какко би неометано претакали гориво и пребацивали га на своје чамце.

Комшије за пример

Према подацима Управе царина, током претходне три године од лопова и кријумчара је заплењено више од 300 тона дизела. Само од почетка 2018. конфисковано је више од 170 тона. Међутим, колико год чувари закона били ефикасније, испоставило се да се исте дружине кријумчара стално враћају том послу, чак и у истим бродовима и с баржама које су им претходно биле заплењене. Због таквог стања пловни путеви у Србији слове за најризичније, и то не само у овом делу Европе. Румунија, чији су шверцери својевремено били неприкосновени у илегалном претакању нафте, на европској лествици се котира као земља безбеднијег речног саобраћаја. Румуни су набавили савремени надзорни систем како би осујетили кријумчаре, увели камере и радио-патроле које обавештавају о сваком маневру бродова.

И сами наши гранични прелази су по опремљености далеко иза комшијских. За разлику од ове стране безданског прелаза, на хрватској страни обале, уз редовне патроле речне полиције и царине, дежурају и хрватски полицајци маскирани у пецароше или излетнике. Наравно, као чланица Европске уније, Хрватска је била у обавези да пооштри прописе и максимално смањи могућност кријумчарења нафте.

Због интензивног кријумчарења и крађе горива на рекама царина је иницирала пројекат преуређења три постојећа дока како би помоћу хидрауличних дизалица бродови могли да се извуку на суво и детаљно скенирају. Несумњиво би таква контрола помогла, али је за сада непознато колико би бродова дневно могло да буде прегледано на тај начин. Једно од могућих решења је и да се од ЕУ из неповратних фондова добије новац за савремено опремање речне полиције и царинске контроле како би се њиховим оперативцима омогућила већа ефикасност и појачало присуство на речним обалама. Док се нешто од тога не учини, чак и речним крузерима с посетиоцима из иностранства и даље ће стизати упозорења да нашим водама плове искључиво током дана.

Истиче рок за промене

Проблем речних пирата се надовезује и на измене техничких прописа који захтевају обавезно дупло дно на бродовима који превозе опасну робу, односно нафту и течни терет. Према новим прописима Србија ће морати да реконструише постојеће танкере или да набави нове који су конструисани према АНД правилима. У супротном, нећемо бити у прилици да превозимо нафту у количинама у којима нам је неопходна. Од тренутно 26 постојећих танкера, свега пет је у складу с новим прописима. Да је ситуација већ драматична, јасно је из чињенице да нови прописи ступају на снагу крајем 2018. године. Уколико до тада не успемо да реконструишемо бродове који не одговарају новим стандардима, танкери ће слободно моћи да иду у старо гвожђе. Док се овдашњи танкери не уклопе у нове захтеве, једино ће страни бродари моћи да превозе гориво. То, опет, значи да ће иностарне комапније имати контролу над увозом нафте преко река. У таквим околностима би се проблем речних гусара још више продубио.